Thursday, 4 December 2014

S + M


Pitaju me tako, šta se desilo sa našim blogom, što nas nema. A ja onako sebi u brk stidljivo odgovaram – pa ništa, eno ga, ćuti skromno i čeka da ga pomilujem kojom fotografijom i rečima. Nije mi se dalo ovih meseci da novim postovima pristupim natenane, sa zadovoljstvom, i razmišljala sam kako bi lepo bilo da se prosto sami od sebe napišu i da se fotografije međusobno odaberu, jer mi pretrpani poslom i čekajući leto kao Godoa nismo imali vremena da se tome posvetimo.

Obrćem sada foldere koji prosto cvile pod pritiskom fotografija i razmišljam šta da postavim? Toliko lepih trenutaka za prepričavanje kroz fotografije, odakle početi? Kako pisati o proleću i divnim venčanjima koje smo fotkali, letnjim šetnjama i inspiracijama uz tek ozelenelu prirodu kad evo dođe jesen zima? Kako postaviti fotografije sa mora, kad komšinica evo već nedelju dana peče paprike za ajvar u prizemlju zgrade? Kako da pišem o zlatnoj jeseni kada mi miriše na sneg i već izvlačim novogodišnje ukrase spakovane prošlog januara, i usput sakupljam prevrnute saksije na terasi koje je vetar oborio. Da li da krenem unazad? Da vam prvo pokažem neke jesenje ljubavne priče, pa taman dok doguramo do prolećnih postova biće zima i biće nam preko potrebni ti topli motivi?
Može! Zato evo jedne gradske, romantične priče koju smo zabeležili ovog septembra.

Tog dana se kiša igrala našim živcima. Hoće ili neće. Nešto se namrgodilo izjutra mislili smo evo, preskoči, pa pravo na novembarsko vreme. Međutim, kao da je tačno znalo kada da nam mahne sunce nam se dokotrljalo u toku dana i baš kada smo bili u Bašti pomazilo nas onako miholjski.

Do sledećeg gledanja,
Paspartu













Thursday, 17 April 2014

Pijaca



Prošla nedelja je bila veoma naporna. Sa mnogo posla u zaostatku zbog višednevne temperature ne osećate se baš spremno da ležite u krevetu i mirujete kao što bi trebalo. I dok se družite sa čajevima i limunom, gledate kroz prozor i gotovo da možete namirisati to proleće koje gricka ostatke zime poslednjih nedelju dana, iako je kalendarski već odavno tu 



I onda on donese buket narcisa sa Kalenića. Mirisnih, žutih kao sunce (koje ne videh dobrih 4-5 dana) tako mekanih i opijajućih da sam u mislima odmah bila na omiljenoj pijaci. Volim Kalenić. Naročito izjutra, naročito kada su mirisi još uvek sveži i umiveni. Prođem između tezgi i sa jedne strane mi mirišu rotkvice i razne vrste zelene salate i rukole. Miris je uvek pomešan sa svežim mirisom zemlje. Odnekud dopire miris voća, a šareni se na sve strane. Ne možeš okom sve obuhvatiti. 





Iz jednog kutka miriše drvo, kod čike koji prodaje hoklice i drvene daske za sečenje. A u mom omiljenom kutku miriše cveće. Tezge i staza prekriveni cvećem. Sveže ubrano ili iz frižidera, sve miriše predivno. Sezonski cvetići, narcisi i zumbuli. Poneka lala i klupka ruža na sve strane. Mirisi su tako intenzivni da vas odmah uhvati onaj prolećni neizdrž. Tu je uvek i neka baka sa đurđevkom ili neki sitnim cvetom ljubičastim pa sa grozdovima koji smo kao deca zvali šibice. Hrapavim rukava uvija konopče oko buketića i pažljivo ga stavlja u vodu. Ljudi se dovikuju, nude cveće, cenkaju se. I mi kupujemo komadić proleća.






Mnogo različitih lica, mnogo neobičnih radosti i tuga. Ljudi čekaju, kupuju i prodaju. Prskaju vodom povrće da deluje svežije. Nose u cegerima luk dok mu perca vire. Nadvikuju se sa decom. Mnogo tamnih i svetlih lica. I boje. Fotoaparat ne spava. 





Ljudi kupuju saksije i zemlju da naprave svoj mali ćoškić zelenila na betonskoj terasi. Leti su tu lubenice, prodavci ih prepolove, a miris privlači i ljude i ose. Opojni zov leta i šećera.







Neko prodaje ćilime, neko stare knjige i ploće. Kugle za lustere, gumene lutke koje sviraju kada se pritisnu. Prodaju čuvarkuće i ruzmarin u saksiji, pomalo okrnjene vaze i baterije. Šareno, šareno. Kupiš tako drvenu dasku za sečenje, i poneo si sa sobom delić Kalenića. Malo one izlizane kaldrme. Malo duha.  




Nekako posle svih ovih godina, retko kada posećujemo Kalenić bez fotoaparata. I negde potajno, uvek se nadamo da ćemo objektivom zabeležiti i miris proleća, cveća na tezgama i svežeg povrća.  






Do sledećeg fotkanja, 
srećne praznike žele vam Sonja i Ivan





Thursday, 27 February 2014

Nedelja u ateljeu


Znate one magične momente, kada shvatite da stvaralaštvo i kreativa ne znaju za godine i kada vas atmosfera ponese toliko da se osetite kao dete? Upravo takvo jedno nedeljno popodne proveli smo u Ateljeu Milene Čvorović na dečjoj kreativnoj radionici. Svetao prostor, sa mnogo sitnih detalja punih duše. Platna i štafelaji, mašine za šivenje, olovke, bojice, četkice, kutijice i časopisi i mnogo mnogo dobrog raspoloženja.




Devojčice su tog dana radile na slikama koje bi se mogle naći na izložbi. Ceo kreativni proces započeo je dogovaranjem, poput nekog tajnog sastanka u krugu gde su odabrale ideje i inspiracije koje će preneti na platno i boje koje će koristiti. Veoma brzo svako se dohvatio nekog zadatka, pripremanje platna, četkica i sunđerčića, miljea i pucketave folije za detalje.





Način na koji boje platno, tragovi koje kičica ostavlja i odabrane boje... nikada ne biste poverovali da su u pitanju deca. Mašta je najiskrenija i najbujnija tada, nesputana svakodnevicom  i ’’ozbiljnim’’ stvarima. Sveže boje i apstraktni detalji, maz tamo, maz ovamo i veoma brzo slike poprimaju strukturu. 






Nije bilo teško uhvatiti sve te boje i smeh objektivom, mada je bilo teško odoleti da im se ne pridružimo. Ceo proces delovao je veoma oslobađajuće i zabavno. Interesantno je bilo videti kako se smeju, mackaju, prljaju ruke i prste, a pomalo i lice. Neke grickaju vrh četkice i veoma ozbiljno razmišljaju o sledećem potezu. Neke vrte kosu oko prsta, neke grikaju usnu. Stvaralaštvo je veoma ozbiljan proces, čak iako uključuje mnogo smeha i zamackan nos. 





Sa radionice smo otišli nasmejani i potpuno osveženi jednostavnošću dečjeg poimanja sveta, a koje je opet tako bogato i tako svežeg kolorita da se upravo ogleda u slikama koje su devojčice stvarale tog dana. Zato maštu u ruke "odraslost" u neki retko otvarani džep i pronađite kreativno dete u sebi. Ili, ako vam ipak treba pomoć, obratite se Mileni i gvirnite u njen magični Atelje.





























Do sledećeg gledanja,
Vaš Paspartu