Thursday, 17 April 2014

Pijaca



Prošla nedelja je bila veoma naporna. Sa mnogo posla u zaostatku zbog višednevne temperature ne osećate se baš spremno da ležite u krevetu i mirujete kao što bi trebalo. I dok se družite sa čajevima i limunom, gledate kroz prozor i gotovo da možete namirisati to proleće koje gricka ostatke zime poslednjih nedelju dana, iako je kalendarski već odavno tu 



I onda on donese buket narcisa sa Kalenića. Mirisnih, žutih kao sunce (koje ne videh dobrih 4-5 dana) tako mekanih i opijajućih da sam u mislima odmah bila na omiljenoj pijaci. Volim Kalenić. Naročito izjutra, naročito kada su mirisi još uvek sveži i umiveni. Prođem između tezgi i sa jedne strane mi mirišu rotkvice i razne vrste zelene salate i rukole. Miris je uvek pomešan sa svežim mirisom zemlje. Odnekud dopire miris voća, a šareni se na sve strane. Ne možeš okom sve obuhvatiti. 





Iz jednog kutka miriše drvo, kod čike koji prodaje hoklice i drvene daske za sečenje. A u mom omiljenom kutku miriše cveće. Tezge i staza prekriveni cvećem. Sveže ubrano ili iz frižidera, sve miriše predivno. Sezonski cvetići, narcisi i zumbuli. Poneka lala i klupka ruža na sve strane. Mirisi su tako intenzivni da vas odmah uhvati onaj prolećni neizdrž. Tu je uvek i neka baka sa đurđevkom ili neki sitnim cvetom ljubičastim pa sa grozdovima koji smo kao deca zvali šibice. Hrapavim rukava uvija konopče oko buketića i pažljivo ga stavlja u vodu. Ljudi se dovikuju, nude cveće, cenkaju se. I mi kupujemo komadić proleća.






Mnogo različitih lica, mnogo neobičnih radosti i tuga. Ljudi čekaju, kupuju i prodaju. Prskaju vodom povrće da deluje svežije. Nose u cegerima luk dok mu perca vire. Nadvikuju se sa decom. Mnogo tamnih i svetlih lica. I boje. Fotoaparat ne spava. 





Ljudi kupuju saksije i zemlju da naprave svoj mali ćoškić zelenila na betonskoj terasi. Leti su tu lubenice, prodavci ih prepolove, a miris privlači i ljude i ose. Opojni zov leta i šećera.







Neko prodaje ćilime, neko stare knjige i ploće. Kugle za lustere, gumene lutke koje sviraju kada se pritisnu. Prodaju čuvarkuće i ruzmarin u saksiji, pomalo okrnjene vaze i baterije. Šareno, šareno. Kupiš tako drvenu dasku za sečenje, i poneo si sa sobom delić Kalenića. Malo one izlizane kaldrme. Malo duha.  




Nekako posle svih ovih godina, retko kada posećujemo Kalenić bez fotoaparata. I negde potajno, uvek se nadamo da ćemo objektivom zabeležiti i miris proleća, cveća na tezgama i svežeg povrća.  






Do sledećeg fotkanja, 
srećne praznike žele vam Sonja i Ivan





No comments:

Post a Comment