Wednesday, 9 September 2015

Summer's Almost Gone



Skok u beskrajno plavetnilo. Brige i žurbe, vidimo se za koju nedelju. A čini mi se kao da sam se zauvek oslobodila svih stega, poslova, frka i panika, sivog betona i smoga. Zbogom obaveze, zbogom. Zdravo more!

Slana kosa i zvuk talasa. Pesak, šljunak, kamenčići, sve ono što šušti, prevrće se kroz talase, uspavljuje i kotrlja se. Odsjaj sunca i plava linija horizonta. Beli zidovi, plavi prozori, palme i mediteransko rastinje, zvuk zričaka i vrele noći. Prava autentična feta, smokve i kalamata masline. I boje dok ti se ne zavrti u glavi.

Život je svuda lep i podjednako raskošan. Ali ne mogu da se ne zapitam, zašto ga uvek primetimo samo kada smo na odmoru. Zašto nam je prizor tezgi sa svežom ribom i školjkama, najlepšim voćem i starcima istrošenih lica koji sede i prodaju robu lepši i poetičniji tamo negde nego u našem gradu. Zašto je baka na stoličici pored bele kuće sa plavim prozorima interesantnija od bake koja sedi na klupi ili u dvorištu na Vračaru. Zašto su nam boje intenzivnije i noći romantičnije. Zašto su mirisi sočni, a hrana ukusnija?

Zbog mora? Zbog novog mesta i leta, nesputanog hedonizma? Sve odjednom?   

Negde tamo kod kuće zaboravili smo da zastanemo i da se divimo malo životu i svetu. Jurcamo i vreme nam je svakodnevni neprijatelj, sadrug i kolega. Sva čula zaboravimo, prigušimo, zaklonimo se monitorima i tabletima, zatvorimo se, zaključamo i progutamo ključ uz čašicu stresa.

I onda ugledaš taj plavi svetlucavi prekrivač i to malo fotogenično mesto i zaljubiš se iznova u svet. Pa obecaš sebi da više neceš da žmuris, da ceš više da upijaš i uživaš, da dišeš morski.