Monday, 9 March 2015

M + D


Šta mislite, kada se sve sabere, koliko ljudi prođe kroz naš život? Bilo da se samo pojave, mahnu i odu svojim putem, protrče, preplivaju, šetkaju, promarširaju, a ponekad i baš izgaze preko našeg života. Tu su naravno i oni sa kojima plešemo kroz život i nadamo se što dužem plesu. Možda je i brak takav, jedan ples za koji se nadamo da će trajati zauvek, a da će biti što zabavniji, što maštovitiji i razigraniji, strastveniji. Kao i u svakom plesu, zadišemo se ponekad, umorimo i počnemo da gutamo knedle u pokušaju da usporimo disanje i rad srca, da iskontrolišemo korake i ne sapletemo se. I uvek se nadamo da će druga strana biti dovoljno snažna da nas uhvati ako krenemo da padamo.
Svi parovi koje srećem, imaju svoj ritam, svi samo sebi svojstven korak i tempo. I uživam gledajući kako počinju svoj ples.

Apropo onoga koliko ljudi prođe kroz naš život, ili makar gvirne u njega, ima onih koji protrče i sticajem okolnosti se ne zadrže predugo, ali ostave nasmejan trag za sobom. M. je jedna od tih osoba koje su mi uvek bile drage u školskim danima, ali zbog onih nekih kosmičkih nameštaljki nikada nismo bile bliske. Znate ona iscepkana sećanja na srednju školu koja vas uvek nasmeju kada vam prolete kroz misli, pa se smejuljite sami sebi u prevozu ili na ulici, a ljudi vas gledaju pomalo ukoso kao da niste baš normalni. Tako mi često proleti neka dogodovština ili fraza pa se setim M. i još nekih ljudi koje nisam videla godinama. Kada mi se posle skoro deset godina od velike mature (zar toliko?) M. javila da fotografišemo njeno venčanje baš sam se obradovala. Jer ona je jedna od tih osoba koje protrče, ali ostave trag i osmeh.

Pred vama su fotografije ovog preslatkog para, želim im da mnogo mnogo lepih godina plešu zajedno.