Šta mislite, kada
se sve sabere, koliko ljudi prođe kroz naš život? Bilo da se samo pojave, mahnu
i odu svojim putem, protrče, preplivaju, šetkaju, promarširaju, a ponekad i baš
izgaze preko našeg života. Tu su naravno i oni sa kojima plešemo kroz život i nadamo
se što dužem plesu. Možda je i brak takav, jedan ples za koji se nadamo da će
trajati zauvek, a da će biti što zabavniji, što maštovitiji i razigraniji,
strastveniji. Kao i u svakom plesu, zadišemo se ponekad, umorimo i počnemo da
gutamo knedle u pokušaju da usporimo disanje i rad srca, da iskontrolišemo
korake i ne sapletemo se. I uvek se nadamo da će druga strana biti dovoljno
snažna da nas uhvati ako krenemo da padamo.
Svi parovi koje
srećem, imaju svoj ritam, svi samo sebi svojstven korak i tempo. I uživam
gledajući kako počinju svoj ples.
Apropo onoga
koliko ljudi prođe kroz naš život, ili makar gvirne u njega, ima onih koji
protrče i sticajem okolnosti se ne zadrže predugo, ali ostave nasmejan trag za
sobom. M. je jedna od tih osoba koje su mi uvek bile drage u školskim danima,
ali zbog onih nekih kosmičkih nameštaljki nikada nismo bile bliske. Znate ona
iscepkana sećanja na srednju školu koja vas uvek nasmeju kada vam prolete kroz
misli, pa se smejuljite sami sebi u prevozu ili na ulici, a ljudi vas gledaju
pomalo ukoso kao da niste baš normalni. Tako mi često proleti neka dogodovština
ili fraza pa se setim M. i još nekih ljudi koje nisam videla godinama. Kada mi
se posle skoro deset godina od velike mature (zar toliko?) M. javila da
fotografišemo njeno venčanje baš sam se obradovala. Jer ona je jedna od tih
osoba koje protrče, ali ostave trag i osmeh.
Pred
vama su fotografije ovog preslatkog para, želim im da mnogo mnogo lepih godina
plešu zajedno.
