Thursday, 4 December 2014

S + M


Pitaju me tako, šta se desilo sa našim blogom, što nas nema. A ja onako sebi u brk stidljivo odgovaram – pa ništa, eno ga, ćuti skromno i čeka da ga pomilujem kojom fotografijom i rečima. Nije mi se dalo ovih meseci da novim postovima pristupim natenane, sa zadovoljstvom, i razmišljala sam kako bi lepo bilo da se prosto sami od sebe napišu i da se fotografije međusobno odaberu, jer mi pretrpani poslom i čekajući leto kao Godoa nismo imali vremena da se tome posvetimo.

Obrćem sada foldere koji prosto cvile pod pritiskom fotografija i razmišljam šta da postavim? Toliko lepih trenutaka za prepričavanje kroz fotografije, odakle početi? Kako pisati o proleću i divnim venčanjima koje smo fotkali, letnjim šetnjama i inspiracijama uz tek ozelenelu prirodu kad evo dođe jesen zima? Kako postaviti fotografije sa mora, kad komšinica evo već nedelju dana peče paprike za ajvar u prizemlju zgrade? Kako da pišem o zlatnoj jeseni kada mi miriše na sneg i već izvlačim novogodišnje ukrase spakovane prošlog januara, i usput sakupljam prevrnute saksije na terasi koje je vetar oborio. Da li da krenem unazad? Da vam prvo pokažem neke jesenje ljubavne priče, pa taman dok doguramo do prolećnih postova biće zima i biće nam preko potrebni ti topli motivi?
Može! Zato evo jedne gradske, romantične priče koju smo zabeležili ovog septembra.

Tog dana se kiša igrala našim živcima. Hoće ili neće. Nešto se namrgodilo izjutra mislili smo evo, preskoči, pa pravo na novembarsko vreme. Međutim, kao da je tačno znalo kada da nam mahne sunce nam se dokotrljalo u toku dana i baš kada smo bili u Bašti pomazilo nas onako miholjski.

Do sledećeg gledanja,
Paspartu