S + M

Pitaju me tako, šta se desilo sa našim blogom, što nas nema. A ja onako sebi u brk stidljivo odgovaram – pa ništa, eno ga, ćuti skromno i čeka da ga pomilujem kojom fotografijom i rečima. Nije mi se dalo ovih meseci da novim postovima pristupim natenane, sa zadovoljstvom, i razmišljala sam kako bi lepo bilo da se prosto sami od sebe napišu i da se fotografije međusobno odaberu, jer mi pretrpani poslom i čekajući leto kao Godoa nismo imali vremena da se tome posvetimo.

Obrćem sada foldere koji prosto cvile pod pritiskom fotografija i razmišljam šta da postavim? Toliko lepih trenutaka za prepričavanje kroz fotografije, odakle početi? Kako pisati o proleću i divnim venčanjima koje smo fotkali, letnjim šetnjama i inspiracijama uz tek ozelenelu prirodu kad evo dođe jesen zima? Kako postaviti fotografije sa mora, kad komšinica evo već nedelju dana peče paprike za ajvar u prizemlju zgrade? Kako da pišem o zlatnoj jeseni kada mi miriše na sneg i već izvlačim novogodišnje ukrase spakovane prošlog januara, i usput sakupljam prevrnute saksije na terasi koje je vetar oborio. Da li da krenem unazad? Da vam prvo pokažem neke jesenje ljubavne priče, pa taman dok doguramo do prolećnih postova biće zima i biće nam preko potrebni ti topli motivi?

Može! Zato evo jedne gradske, romantične priče koju smo zabeležili ovog septembra.

Tog dana se kiša igrala našim živcima. Hoće ili neće. Nešto se namrgodilo izjutra mislili smo evo, preskoči, pa pravo na novembarsko vreme. Međutim, kao da je tačno znalo kada da nam mahne sunce nam se dokotrljalo u toku dana i baš kada smo bili u Bašti pomazilo nas onako miholjski.

Do sledećeg gledanja,

Paspartu

Andjela i Lazar

Tog dana kada smo fotografisali Anđelu i Lazara bilo je onako probadajuće i vetrovito hladno. Zubato sunce nije mnogo pomoglo da se zagrejemo, međutim njihova pozitivna energija, osmesi i pogledi prepuni emocija jesu, tako da smo zanemarili smrzavanje prstiju i crveni nos i prepustili se naletu inspiracije.

Na vratima stana sačekalo nas je 5 belih njuškica. Dva velika psa i tri male puslice na još uvek krhkim, smotanim šapama momentalno su nas zagrejale i nasmejale i nismo ih ispuštali iz ruku, usledilo je mnogo njuškanja, gurkanja šapom, skakanja, maženja i toplote. Uz čaj koji smo popili – idealno zagrevanje i dobrodošlica.

Prve fotke su neminovno pale kada je Anđela počela da se šminka. Kako to radi jedan profesionalni šminker? Čini da sve deluje veoma jednostavno i neprimetno, a opet... Ženski deo tima više je pratio šminkanje i pokušavao da popamti cake nego fotkao, no dobro.

Priča kreće spontano i kroz razgovor saznajemo da Anđela, pored toga što je veoma talentovan profesionalni šminker obožava putovanja i uživa u onim malim sitnicama koje život znače. Ima jednu kutiju, kao kovčeg s blagom, punu šminke najraznovrsnijih nijansi i sastava, bočice, četkice, kutijice i karmini. Divota. Potpuno opušteno nam, dok sve psiće pokušavamo da smestimo u krilo, priča o svojoj omiljenoj knjizi kada je bila dete – Dašenka, po kojoj se njen pas i zove Daša. Pričamo o gitari koju je svirala i slažemo se oko omiljenog ukusa macarons-a – pinjakolada. Lazar je ekonomista, partizanovac i ljubitelj bilijara. Taman znamo koga da zovemo na partiju, kada se sledeći put zadesimo u Kragujevcu. Čuje nas dok pričamo o slatkišima – kaže voli slatkiše - i čokoladu i Anđelu. Da se čovek istopi.

Šapice i njuškice smo nažalost morali da ostavimo u stanu, i da udahnemo malo jesenjih boja. Fotkanje sa njima je bilo tako lako i spontano. Osmeh tamo, osmeh onamo, pogledi koje su razmenjivali, emocije pršte na sve strane. On greje njene prste, pa nešto ćućore, šapuću neke male-velike reči. Nije teško bilo uhvatiti emociju. Kako se bližilo veče, dan je postao ružičast. Drhte oni, drhtimo i mi, ali ne odustajemo. Malo lišća, vetar je tu pomogao atmosfere radi, i voilà – fotke su pred vama.

Vaš Paspartu