B + D

Da li vas ljudi koje srećete i upoznajete kada radite ponekad navedu ili bolje rečeno inspirišu da se zapitate u vezi sopstvenog života i onoga što vam se dešava? Zamislite da pritom radite posao koji se zasniva na tome da zabeležite i doživite svojim okom jedan od najlepših i najemotivnijih dana u nečijem životu. Zamislite onda tu oluju emocija koje vas salete sa svih strana. Nemoguće je posmatrati sve isključivo profesionalno i nemoguće je isključiti se i samo raditi. Drma vas emocija hteli, ne hteli.

Ako se neko pita koji je najemotivniji momenat jednog venčanja, odgovor je da nema odgovora. Nekad će to biti momenat kada mladoženja prvi put ugleda mladu, nekad trenutak kada izgovaraju DA. Za nekoga je to prvi ples, ili pogled koji mladi uputi mama kada je vidi u venčanici. Ali moram da priznam da uvek najviše uživam u fotografisanju pripreme mlade, i tim intimnim trenucima sa porodicom i ponekad najboljim drugaricama. Tu se raspredaju razme priče, čuje se žamor i kikot, padaju šale, prepričava se kako je on nju zaprosio, i sve vreme posmatraš kako se devojka pretvara u mladu, a uzbuđenje raste.

Pre par nedelja, jedno venčanje koje smo fotografisali me je navelo da se preispitam o dragocenim momentima u životu, porodici i dragim ljudima od kojih sam se udaljila možda nesvesno, a možda i svesno. I posle mnogo venčanja na kojima sam bila što kao gost, što kao fotograf, a jednom čak i kao mlada (!), potpuno me je zateklo nespremnom koliko su snažne emocije u trenutku pre nego što se ’’gospodin pravi’’ pojavi. Mlada je provirivala kroz prozor, drugarice su ulazile i izlazile iz sobe prenoseći utiske iz dvorišta. Spolja se čula muzika, žamor i maltene opipljivo uzbuđenje, osećaj iščekivanja gde nešto tinja u grudima, damari u stomaku, gotovo zvuči dramatično zar ne? I tu u tom trenutku, kada fokusiraš objektivom sirove emocije, neizbrušene, neobrađene i prerađene cimne te ta spoznaja da je to zbog dragih ljudi, da je to zbog porodice. Venčanica možda jeste paperjasta, ali ne kao osećaj kada vas zagrli mama. Šminka možda jeste perfektna, ali neće vam biti lako da je očuvate kada ugledate tatin brižan pogled. Možda u ruci čvrsto držite savršen bidermajer ali ne tako čvrsto kao što vas čvrsto grle brat i sestra. I glasna muzika je tu, mada nije tako glasna kao smeh drugarica. Patetika? Ne bih rekla. Zamislite da nema toga, da su tu samo venčanica, bidermajer i šminka, odelo i burme. Da, da.

Gledajući njihovo predivno venčanje, zapitala sam se. Zaista. Čemu posvećujem više vremena. I vredi li to onda bez tih nekih tamo ljudi. Bacite pogled, možda i vas inspiriše.

S + M

Pitaju me tako, šta se desilo sa našim blogom, što nas nema. A ja onako sebi u brk stidljivo odgovaram – pa ništa, eno ga, ćuti skromno i čeka da ga pomilujem kojom fotografijom i rečima. Nije mi se dalo ovih meseci da novim postovima pristupim natenane, sa zadovoljstvom, i razmišljala sam kako bi lepo bilo da se prosto sami od sebe napišu i da se fotografije međusobno odaberu, jer mi pretrpani poslom i čekajući leto kao Godoa nismo imali vremena da se tome posvetimo.

Obrćem sada foldere koji prosto cvile pod pritiskom fotografija i razmišljam šta da postavim? Toliko lepih trenutaka za prepričavanje kroz fotografije, odakle početi? Kako pisati o proleću i divnim venčanjima koje smo fotkali, letnjim šetnjama i inspiracijama uz tek ozelenelu prirodu kad evo dođe jesen zima? Kako postaviti fotografije sa mora, kad komšinica evo već nedelju dana peče paprike za ajvar u prizemlju zgrade? Kako da pišem o zlatnoj jeseni kada mi miriše na sneg i već izvlačim novogodišnje ukrase spakovane prošlog januara, i usput sakupljam prevrnute saksije na terasi koje je vetar oborio. Da li da krenem unazad? Da vam prvo pokažem neke jesenje ljubavne priče, pa taman dok doguramo do prolećnih postova biće zima i biće nam preko potrebni ti topli motivi?

Može! Zato evo jedne gradske, romantične priče koju smo zabeležili ovog septembra.

Tog dana se kiša igrala našim živcima. Hoće ili neće. Nešto se namrgodilo izjutra mislili smo evo, preskoči, pa pravo na novembarsko vreme. Međutim, kao da je tačno znalo kada da nam mahne sunce nam se dokotrljalo u toku dana i baš kada smo bili u Bašti pomazilo nas onako miholjski.

Do sledećeg gledanja,

Paspartu

Wedding Weekend - kroz objektiv

Ovog vikenda nismo mogli da odolimo, a da ne posetimo Sajam venčanja koji je održan u Hajatu u organizaciji magazina „Venčanje“. Sezona venčanja polako počinje i morali smo da gvirnemo malo u to carstvo bele čipke i tila, šljokica i bisera, puderastih tonova i leptir mašni. Gužva i ne baš sjajno osvetljenje  nam nisu baš bili najbolji prijatelji, ali uspeli smo za uhvatimo tračak emocije i po koji momenat vredan spominjanja. 

Akcenat je kao i uvek bio na venčanicama, gde je ujedno bila i najveća gužva. Mnogo srećnih, radoznalih lica a i po koje neodlučno lice u moru belih haljina i providnjikavih tkanina.  Nezaobilazni emotivni momenti - neke mlade su po prvi put probale venčanicu. U masi haljina, morala bih da izdvojim salon Alhemija. Priznajem malo sam i pristrasna, kako je haljina koju sam nosila na svom venčanju upravo venčanica Copenhague iz Revival vintage kolekcije. Moram da priznam da obožavam Yolan Cris venčanice. Tako su unikatne i nežno – paperjaste. Ujedno i šik i opuštene, sa delikatnom estetikom i osečajem za detalj. Ako volite vintage, chic ili boho stil ovo su haljine za vas. 

Morala bih da izdvojim, kao prijatno iznenađenje, venčanice Divine autorke Dragane Mihajlović. Razigrane i romantične haljine od čipke i tila, savršene su za modernu gradsku mladu. I naravno, haljine o kojima se već neko vreme priča  - kreatorke Mirjane Vujčić. Luksuzni materijali, puderasti tonovi, oko za efektan detalj i svedenu eleganciju – venčanice idealne za jednu chic, elegantnu mladu. 

U gužvi, zmeđu trakica i mašnica prepoznali smo jedno, drago nam ime - Mondo Sposa. Prisetili smo se romantičnih pozivnica koje su radili za naše venčanje i kićanki za goste i pogledali novitete koje su pripremili za ovu sezonu. Uvek nasmejani i puni pozitivne energije. Njihov moderan dizajn, a opet ponegde sa primesama vintage stila odgovara našem senzibilitetu. Družeći se sa njima osetili smo se kao da ponovo pripremamo venčanje.

Malo smo se igrali voajera i ponegde ufotkali po koju buduću mladu. Sijaju haljine, a rekla bih, sijaju i mlade, cakle se oči, stidljivi osmesi prepoznavanja onih skrivenih snova iz doba dok su još uvek bile devojčice i vezivale dva repića sa strane. 

Još jednu zanimljivu postavku zabeležili smo na štandu agencije za planiranje i dekoraciju venčanja White koji su nas vešto privukli dekoracijom kojom su dominirali kapkejkovi. Iskreno, nekako mi ti slatkiši uvek dođu glave. Roze i belo, nežne ružice i spratovi i spratovi kapkejkova, idealno za slatki sto. Mint i roze, shabby chic fazon, kažu devojke, i dalje veoma aktuelan. Šareni razigrani detalji, svašta nešto slatko i prijatno oku. 

Izašli smo iz Hajata kao posle vrteške, u krug u krug, mnoštvo boja, detalja i utisaka, i nekih dragih prisećanja na onaj 1.septembar od pre godinu, dve (Hej, dve!). Po onome što smo videli, biće tu zanimljivih venčanja koja treba zabeležiti objektivom ;). 

Do sledećeg fotkanja,

Vaš Paspartu