M + D

Šta mislite, kada se sve sabere, koliko ljudi prođe kroz naš život? Bilo da se samo pojave, mahnu i odu svojim putem, protrče, preplivaju, šetkaju, promarširaju, a ponekad i baš izgaze preko našeg života. Tu su naravno i oni sa kojima plešemo kroz život i nadamo se što dužem plesu. Možda je i brak takav, jedan ples za koji se nadamo da će trajati zauvek, a da će biti što zabavniji, što maštovitiji i razigraniji, strastveniji. Kao i u svakom plesu, zadišemo se ponekad, umorimo i počnemo da gutamo knedle u pokušaju da usporimo disanje i rad srca, da iskontrolišemo korake i ne sapletemo se. I uvek se nadamo da će druga strana biti dovoljno snažna da nas uhvati ako krenemo da padamo.

Svi parovi koje srećem, imaju svoj ritam, svi samo sebi svojstven korak i tempo. I uživam gledajući kako počinju svoj ples.

Apropo onoga koliko ljudi prođe kroz naš život, ili makar gvirne u njega, ima onih koji protrče i sticajem okolnosti se ne zadrže predugo, ali ostave nasmejan trag za sobom. M. je jedna od tih osoba koje su mi uvek bile drage u školskim danima, ali zbog onih nekih kosmičkih nameštaljki nikada nismo bile bliske. Znate ona iscepkana sećanja na srednju školu koja vas uvek nasmeju kada vam prolete kroz misli, pa se smejuljite sami sebi u prevozu ili na ulici, a ljudi vas gledaju pomalo ukoso kao da niste baš normalni. Tako mi često proleti neka dogodovština ili fraza pa se setim M. i još nekih ljudi koje nisam videla godinama. Kada mi se posle skoro deset godina od velike mature (zar toliko?) M. javila da fotografišemo njeno venčanje baš sam se obradovala. Jer ona je jedna od tih osoba koje protrče, ali ostave trag i osmeh.

Pred vama su fotografije ovog preslatkog para, želim im da mnogo mnogo lepih godina plešu zajedno.

D.

Kada me je J. pitala da fotografišemo njenog malog D. za njegov 1. rođendan, prihvatila sam sa oduševljenjem, jer sam mesecima unazad (svih 12!) uredno pratila njene fotografije što na Fejzbuku, što na Instagramu i blogu i razmišljala kako bih volela da upoznam ovu malu plavooku mudricu. Da, D. je jedna preslatka mudrica i mali mrgud kako ga mama ponekad zove. Ne možete da pobegnete tom utisku kada ga prvi put pogledate u oči, i vidite to malo čelo i obrve malo nabrane kao da su zabrinute. Jednostavno, odmah znate da će jednog dana biti veliki književnik, mislilac, naučnik, kreativac, ma, šta god da izabere. Ne sumnjam u to, naročito kada vidim sa kojom pažnjom i neopterećeni time šta ko misli i ''kako se valja'' ovi roditelji vaspitavaju malog D.

Nemam decu još uvek, i oni koji me poznaju znaju vrlo dobro da ne padam na male rumene obraščiće, da ne cičim kada vidim male prstiće, da doživim manji napad panike svaki put kada mi neko da dete u ruke, i da kada su deca u pitanju uglavnom bežim glavom bez obzira. D. me je osvojio, iz prve. Trebalo je samo da skupi svoja mala usta u neki simpatičan naduren izraz kao da analizira sve oko sebe i pala sam.

Bilo je pravo zadovoljstvo fotografisati ovu malu porodicu, vreme nam je proletelo u druženju i igri. U njihovom stanu stanuje ljubav i jedna bela maca paperjastog repa. Malo je onjušila našu opremu, omazila se o torbicu za aparat i odbila da pozira ovog puta. Malom D. rastu zubići, zato je prst ukusniji čak i od torte. Škljoc, škljoc i jedna mini-priča je pred vama.

B + D

Da li vas ljudi koje srećete i upoznajete kada radite ponekad navedu ili bolje rečeno inspirišu da se zapitate u vezi sopstvenog života i onoga što vam se dešava? Zamislite da pritom radite posao koji se zasniva na tome da zabeležite i doživite svojim okom jedan od najlepših i najemotivnijih dana u nečijem životu. Zamislite onda tu oluju emocija koje vas salete sa svih strana. Nemoguće je posmatrati sve isključivo profesionalno i nemoguće je isključiti se i samo raditi. Drma vas emocija hteli, ne hteli.

Ako se neko pita koji je najemotivniji momenat jednog venčanja, odgovor je da nema odgovora. Nekad će to biti momenat kada mladoženja prvi put ugleda mladu, nekad trenutak kada izgovaraju DA. Za nekoga je to prvi ples, ili pogled koji mladi uputi mama kada je vidi u venčanici. Ali moram da priznam da uvek najviše uživam u fotografisanju pripreme mlade, i tim intimnim trenucima sa porodicom i ponekad najboljim drugaricama. Tu se raspredaju razme priče, čuje se žamor i kikot, padaju šale, prepričava se kako je on nju zaprosio, i sve vreme posmatraš kako se devojka pretvara u mladu, a uzbuđenje raste.

Pre par nedelja, jedno venčanje koje smo fotografisali me je navelo da se preispitam o dragocenim momentima u životu, porodici i dragim ljudima od kojih sam se udaljila možda nesvesno, a možda i svesno. I posle mnogo venčanja na kojima sam bila što kao gost, što kao fotograf, a jednom čak i kao mlada (!), potpuno me je zateklo nespremnom koliko su snažne emocije u trenutku pre nego što se ’’gospodin pravi’’ pojavi. Mlada je provirivala kroz prozor, drugarice su ulazile i izlazile iz sobe prenoseći utiske iz dvorišta. Spolja se čula muzika, žamor i maltene opipljivo uzbuđenje, osećaj iščekivanja gde nešto tinja u grudima, damari u stomaku, gotovo zvuči dramatično zar ne? I tu u tom trenutku, kada fokusiraš objektivom sirove emocije, neizbrušene, neobrađene i prerađene cimne te ta spoznaja da je to zbog dragih ljudi, da je to zbog porodice. Venčanica možda jeste paperjasta, ali ne kao osećaj kada vas zagrli mama. Šminka možda jeste perfektna, ali neće vam biti lako da je očuvate kada ugledate tatin brižan pogled. Možda u ruci čvrsto držite savršen bidermajer ali ne tako čvrsto kao što vas čvrsto grle brat i sestra. I glasna muzika je tu, mada nije tako glasna kao smeh drugarica. Patetika? Ne bih rekla. Zamislite da nema toga, da su tu samo venčanica, bidermajer i šminka, odelo i burme. Da, da.

Gledajući njihovo predivno venčanje, zapitala sam se. Zaista. Čemu posvećujem više vremena. I vredi li to onda bez tih nekih tamo ljudi. Bacite pogled, možda i vas inspiriše.

S + M

Pitaju me tako, šta se desilo sa našim blogom, što nas nema. A ja onako sebi u brk stidljivo odgovaram – pa ništa, eno ga, ćuti skromno i čeka da ga pomilujem kojom fotografijom i rečima. Nije mi se dalo ovih meseci da novim postovima pristupim natenane, sa zadovoljstvom, i razmišljala sam kako bi lepo bilo da se prosto sami od sebe napišu i da se fotografije međusobno odaberu, jer mi pretrpani poslom i čekajući leto kao Godoa nismo imali vremena da se tome posvetimo.

Obrćem sada foldere koji prosto cvile pod pritiskom fotografija i razmišljam šta da postavim? Toliko lepih trenutaka za prepričavanje kroz fotografije, odakle početi? Kako pisati o proleću i divnim venčanjima koje smo fotkali, letnjim šetnjama i inspiracijama uz tek ozelenelu prirodu kad evo dođe jesen zima? Kako postaviti fotografije sa mora, kad komšinica evo već nedelju dana peče paprike za ajvar u prizemlju zgrade? Kako da pišem o zlatnoj jeseni kada mi miriše na sneg i već izvlačim novogodišnje ukrase spakovane prošlog januara, i usput sakupljam prevrnute saksije na terasi koje je vetar oborio. Da li da krenem unazad? Da vam prvo pokažem neke jesenje ljubavne priče, pa taman dok doguramo do prolećnih postova biće zima i biće nam preko potrebni ti topli motivi?

Može! Zato evo jedne gradske, romantične priče koju smo zabeležili ovog septembra.

Tog dana se kiša igrala našim živcima. Hoće ili neće. Nešto se namrgodilo izjutra mislili smo evo, preskoči, pa pravo na novembarsko vreme. Međutim, kao da je tačno znalo kada da nam mahne sunce nam se dokotrljalo u toku dana i baš kada smo bili u Bašti pomazilo nas onako miholjski.

Do sledećeg gledanja,

Paspartu

Odmor