Iako je prošlo skoro godinu dana od njihovog venčanja, A i C me i dalje
zadivljuju svojom pričom. Hiljade pređenih kilometara, dva kontinenta, okeansko
plavetnilo, mnogo truda i volje da se prevaziđu sve prepreke koje veza na
daljinu neminovno postavlja.
Setim se
tada i naših krivudavih puteva, kilometara, kvrgavih autobuskih sedišta,
naplatnih rampi, studentskih sendviča, mnogo pročitanih knjiga, bezbroj
prepoznatljivih lica sretanih iznova petkom i nedeljom i pre svega zagrljaja,
poljubaca, mahanja i opraštanja. Vrtlog sreće i agonija stalnog brojanja dana. A
onda zamislim još i okean između, pa sam zahvalna na ovom malom komadu zemlje
koji nas je razdvajao prethodnih godina. Vredeo je svaki milimetar puta.
Zato ovo intimno prolećno venčanje predstavlja savršen
početak daljeg zajedničkog putovanja. I usput, taman da malo prizovemo proleće,
uželeli smo se njegovih boja i mirisa.
Do sledećeg čitanja,
Paspartu
